Intervju: Odlazak na Berkeley, California, USA

Naš Marko Valečić se polako pakira za odlazak na studij na prestižni Berkeley. Čuli smo se s Markom vikend prije puta u Ameriku. Sljedeći tjedan već putuje s roditeljima i sestrom kako bi se smjestio i pripremio za početak akademske godine. Jako je uzbuđen i veseli se svemu.

ZZ: Možeš li nam, za početak, reći nešto o sebi?
Marko: O sebi? Pa ne znam… Ovako sam dosta iskren, pozitivan, nasmijan. Isto sam dosta strpljiva osoba… druželjubiv, socijalan. Što bih još rekao? Ne znam, više volim da to netko drugi kaže o meni (smijeh).

ZZ: Kada i kako si zapravo odlučio da želiš studirati u Americi?
Marko: To je počelo krajem 2016. Tada je moj prijatelj otišao u Ameriku i tu je nekako počela priča da bi to mogao i ja probati, krenuti na probne testove i barem pokušati da znam za dalje. Ako uspijem – super, ako ne – da bar znam da sam pokušao. Kada sam poslao prve mailove trenerima i kada su oni počeli vraćati odgovore, onda sam baš dobio dodatnu motivaciju. Tako je to sve krenulo. I eto, na kraju je ispalo najbolje što je uopće moglo.

ZZ: Kako je izgledao cijeli proces s obzirom na to da si sportaš?
Marko: S obzirom na to da sam sportaš, bavim se vaterpolom, bilo mi je to dosta kompliciranije nego drugima. Ja sam imao dosta složeniji raspored, preko ljeta sam bio na pripremama, nije bilo baš puno vremena za učenje na miru nego po nekakvim sobama za sastanke u hotelima i tako. Bilo je dosta teško, dosta zgusnuto – i škola i pripreme za SAT i za TOEFL i uz to još sportske obaveze. Ali evo, uz pomoć Zone znanja, mentorice i profesorica, materijala i svega, uspio sam.

ZZ: Što ti je bilo najteže?
Marko: Trebalo je prvo prokužiti formu testova i principe kako to rješavati, a kad sam ušao u to, meni je najveći problem bila upravo brzina rješavanja zadataka. Često sam se zaustavljao na nekim zadacima i tu bi mi prošlo puno vremena pa druge zadatke ne bih stigao riješiti ili bih ih riješio loše zbog brzine. Možda bih ih i znao riješiti da sam bolje rasporedio vrijeme. Ali tu je bilo i pitanje samog engleskog i čitanje s razumijevanjem, to mi je išlo najteže. No na kraju je sve ispalo dobro.

ZZ: Bio si u programu mentorstva u ZZ – koliko ti je to bilo značajno?
Marko: Mentorstvo u Zoni znanja mi je bilo jako značajno, naročito komunikacija s mentoricom – štogod da sam pitao, bilo za slanje mailova trenerima ili nekakav savjet za daljnje korake, ona bi odmah sve javila i uputila me kad, što i kako da napravim. Bez toga bi mi bilo jako teško, definitivno mi je puno pomoglo.

ZZ: Kako si odlučio da je Berkeley pravi izbor za tebe?
Marko: Berkeley je odličan fakultet, jedan od najboljih. Kad sam se zainteresirao za studiranje u Americi, bio mi je u top 3 fakulteta koja sam htio upisati, ako ne i broj 1, ali mi je zvučalo nevjerojatno da ću tamo stvarno studirati. Zatim još kad sam se čuo s trenerom, vidio sam da je zainteresiran i činio mi se kao jako dobra osoba. To mi je bilo jako bitno, isto kao i to da se tamo igra i dobar vaterpolo. Sve se super poklopilo i, hvala Bogu, uspio sam ga upisati.

ZZ: Znaš li već kako će ti izgledati tjedan? Koji je omjer treninga i predavanja?
Marko: Predavanja će mi biti uglavnom ujutro, negdje od 8 do 14 h, nekada duže, nekada kraće, ovisno o tome kako si složim raspored. Uglavnom, kroz jutro su predavanja pa ručak i popodne trening otprilike od 15 do 19 h i nakon toga večera, učenje pa spavanje. Ujutro je ustajanje oko 6-pola 7 za jutarnji trening. Onako, zgusnut raspored, ali ono… (ZZ: Ali već si ti navikao na to?) Pa da, u biti, cijelo vrijeme sam u takvom režimu. (smijeh)

ZZ: Što bi savjetovao svima koji žele studirati u Americi?
Marko: To je super prilika, otići tamo da dobiješ odlično obrazovanje. Baš zato bih im poručio da ne odustaju, koliko god da im bude teško u tim pripremama, ja znam kako je meni bilo, neka se bore do kraja i rezultati će onda sigurno doći.

ZZ: Što te najviše veseli u vezi odlaska na fakultet?
Marko: Nova okolina i novi ljudi koje ću upoznati, te skupljanje novog iskustva za dalje. U početku će psihički biti malo teže, falit će mi kuća, ali nakon određenog vremena vjerujem da će se taj dojam slegnuti, nadam se što prije. A i ja ću dolaziti doma svakih 4-5 mjeseci pa će to biti ok.

ZZ: I mi vjerujemo da hoće. Želimo ti svu sreću i javi nam se ponekad da čujemo kako ide!
Marko: Definitivno hoću, hvala vam puno na svemu!